Nedelja, Oktobar 20, 2013
Ispred njenog šatora
Napolju su pijanci padali 'mesto kiše. Veče je bilo nekako shodno za izbegavanje. Crni proletnji oblaci nekako su nagoveštali mogući rasplet novooformljene situacije.
Dugo se čekalo u mladinom dvoristu na Miću ,dečka iz susednog sela.
Bio je nizak smedj, plavih očiju i obavezno zalizan.Uvek je znao da mahne nekako srećno.Nikad nije kasnio na posao sastanke ama baš nigde. Ali eto...
Ispred šatora ,na ogradi kuće, u polusumraku,na popločanoj ulici nakvašenoj prvim proletnjim kapljicima mirlišljave kiše,stajala je nepomično u beloj venčanici Mara. Dugo je već gledala je u pravcu Miletovog dolaska. Časi su ubrzno prolazili,znala je da on neće doći. Drugarice su bile oko nje. Onako namirisane i doterane razglabale su,gledajući kroz metalnu ogradu o momcima koji su se vec nalizani klečali oko muzike. Odlučila je da se iskrade.
Mića i Mara bili obećani jedno drugome. Njihovi roditelji,bogate zanatlije,bili su u dobrim odnisima.Zajedno su držali dve kujundzijske radnje i njihova želja je bila da učvrste vec dobrostojeće odnose njihovim venčanjem. Mara je bila zaljubljena u drugog ,njena najveća zabranjena ljubav bio je siromah,tako da njeni roditelji nisu hteli ni da čuju za to.Mića je to znao...
Neperimetno se iskrala,dok su drugarice i dalje stojale ispred šatora i pričale,Mara je otišla oko kuće i ušla na vrata kuhinje.Proletela je pored komšinica koje su kuvale neku čorbu i brzo sipa čašu vode.Kroz dnevnu sobu se poppela na sprat,i uletela u svoju sobu,zaključvši se. Sela je na fotelju. Prozor je bio širom otvoren. Marina soba se ispunjavala zvukovima pesme koja se pevala u dvorištu.
Mirisala je Orhideja na njenom prozoru,dok se vetar poigravao sa zavesom,ona je mrdala listove cveta izgledajući kao i da cvet igra u ritmu muzike koja dolazi spolja.Sve je bilo tako čarobno,ali Mara je sve već rešila ispred šatora.
Ustala je sa fotelje i polako otvorila fioku sa lekovima. Sve ih je strpala u čašu sa vodom promešala i popila najedanput....
Obrisala je nekoliko kapi vode sa usana rukavima venčanice i ponovo sela na fotelju. Čulo se lupanje vrata spolja,vikanje,ali niko nije otvarao. Mara je polako tonula u san.
Velika livada oko nje. Okreće se sama,bez straha,dan je divan. Izmedju jednog dela livade i drugog je velika plava reka. sa druge strane,Iz daljine se vidi čovek... Hoda polako.
Najedanput prilazi drugoj strani reke.Mara ga prepoznaje,prepoznaje i on nju !
MAhnuooo joj je... Mahnula je i ona njemu
- Čudna je ta zemaljska ljubav,
rekao sam joj. Izgleda sve je, ipak, samo u prepoznavanju.