Moje misli

Kako da volim ženu koja voli ovakvog čoveka?

Ja sam proklet, ja vučem po kletvu  iz svih hiljadu prethodnih života. Osećam se proklet vekovima.

Sve najgore osobine su u meni,ženo mene ne treba voleti,i ako osetiš to, ne govori. Ja ću ćutati na svim jezicima ovoga sveta. 

Mogu ti šapnuti osmeh na usne, mogu te voditi u mirisne svetove sna,ali ne, ne mogu te voleti. 

To je samo moje. To sam ja,i ne kradi mene od mene. Ne smem da dam sebe tebi i ne umem.  Za tebe sam ja samo ono što si stvorila u svojoj glavi.

Ne, ne mogu da volim ženu koja ne zna šta voli.

Napolju su pijanci padali 'mesto kiše. Veče je bilo nekako shodno za izbegavanje. Crni proletnji oblaci nekako su nagoveštali mogući rasplet novooformljene situacije.

Dugo se čekalo u mladinom dvoristu na Miću ,dečka iz susednog sela.

Bio je nizak smedj, plavih očiju i obavezno zalizan.Uvek je znao da mahne nekako srećno.Nikad nije kasnio na posao sastanke ama baš nigde. Ali eto...

 

 

Ispred šatora ,na ogradi kuće, u polusumraku,na popločanoj ulici nakvašenoj prvim proletnjim kapljicima mirlišljave kiše,stajala je nepomično u beloj venčanici Mara. Dugo je već gledala je u pravcu Miletovog dolaska. Časi su ubrzno prolazili,znala je da on neće doći. Drugarice su bile oko nje. Onako namirisane i doterane razglabale su,gledajući kroz metalnu ogradu o momcima koji su se vec nalizani klečali oko muzike. Odlučila je da se iskrade.

 

 

Mića i Mara bili obećani jedno drugome. Njihovi roditelji,bogate zanatlije,bili su u dobrim odnisima.Zajedno su držali dve kujundzijske radnje i njihova želja je bila da učvrste vec dobrostojeće odnose njihovim venčanjem. Mara je bila zaljubljena u drugog ,njena najveća zabranjena ljubav bio je siromah,tako da njeni roditelji nisu hteli ni da čuju za to.Mića je to znao...

 

 

Neperimetno se iskrala,dok su drugarice i dalje stojale ispred šatora i pričale,Mara je otišla oko kuće i ušla na vrata kuhinje.Proletela je pored komšinica koje su kuvale neku čorbu i brzo sipa  čašu vode.Kroz dnevnu sobu se poppela na sprat,i uletela u svoju sobu,zaključvši se. Sela je na fotelju. Prozor je bio širom otvoren. Marina soba se ispunjavala zvukovima pesme koja se pevala u dvorištu.

Mirisala je Orhideja na njenom prozoru,dok se vetar poigravao sa zavesom,ona je mrdala listove cveta izgledajući kao i da cvet igra u ritmu muzike koja dolazi spolja.Sve je bilo tako čarobno,ali Mara je sve već rešila ispred šatora.

Ustala je sa fotelje i polako otvorila fioku sa lekovima. Sve ih je strpala u čašu sa vodom promešala i popila najedanput....

Obrisala je nekoliko kapi vode sa usana rukavima venčanice i ponovo sela na fotelju. Čulo se lupanje vrata spolja,vikanje,ali niko nije otvarao. Mara je polako tonula u san.

 

Velika livada oko nje. Okreće se sama,bez straha,dan je divan. Izmedju jednog dela livade i drugog je velika plava reka. sa druge strane,Iz daljine se vidi čovek... Hoda polako.

Najedanput prilazi drugoj strani reke.Mara ga prepoznaje,prepoznaje i on nju !

MAhnuooo joj je... Mahnula je i ona njemu

 - Čudna je ta zemaljska ljubav, 

rekao sam joj. Izgleda sve je, ipak, samo u prepoznavanju.

Krmelj

Voleo sam je brate. 

Svako jutro, prvo što ugledam kad' otvorim oči bila je samo ona. 

Svugde sam je vodio brate. Zabavni parkovi, one lude noći po Bugarskom primorju, lude žurke, igranje po gradskoj cesti. Razumeli smo se jednostavno. 

Bili smo mladi. Ništa nas nije sprečavalo da razumemo jedno drugo. Pogledima smo namigivali jedno drugom, znao sam je kako diše. 

- Razumem te. 

Razumeš ti moj kurac. Koga si ti voleo u životu? 

Ne znaš ti šta je ljubav brate moj. Ejjj čoveče tu slast , tu zanesenost... Pa ja mislim da niko nikog na svetu nije tako voleo. Bili smo jedno brate. Stvorili smo svoj svet, niko nije mogao da prodre do mene. Pričali su mi, stani polako, ne juri. Osvrni se oko sebe, zapostavljaš okolinu. 

- Razumem te veruj mi. 

Šta ti razumeš? Koga si ti voleo? Ti ni majku rodjenu nisi voleo. 

Mislio sam na nju i kad spavam. Vidjao sam naša bića po najlepšim predelima ovoga sveta. Igrali smo skakali, smejali se. Ničeg nije bilo izmedju. Gotovo realno kao po javi. 

Kad otvorim oči ponovo ona brate, tu pred očima realnija od sna, Čoveče. 

Vidi,

na sve sam bio spreman kada sam je video sa njim. Nisam ni tren razmislio. Samo sam povukao oroz. 

Nestali smo k'o dve neke tamo neme sene pred jutarnjom svetlošću. 

Pogledaj me brate... Misliš li da sam zaslužio bolje medj' ova četri zida? 

Zaslužujem li ja da ponovo volim?

Sedi starac polako je spustio ogledalo u fioku zatvorske sobe. Izmače se polako unazad. 

Stolica zaškripa. Brzim pokretom leve ruke uz kratak zastoj prebaci noge na već pripremljen ležaj. Pogledao je kroz rešetke zatvorske sobe. Brzo protrlja obema rukama svoje blede kapke ukrašene belim isprekidanim trepavicama. 

Zbog dugo već ne prespavanih noći krmelja odavno više zorom nema, mislio je u sebi: 

Sledeći put kad se zaljubim,iskopajte mi oko!

Izblijedela lica šetaju gradom.

Sudbine na tom trgu republike, koje se prepliću jedna u drugu praveći vir i gutajući vreme sabrano u svima njima, dobijaju nazad, svako ponaosob drugu, preradjenu energiju spram one koje su oni uputili večnosti. Ratovi su doprineli tome da prednjači starost. Unutrašnji ratovi. Sve te sudbine sabrane su  u oko jednog starca, običnog perača ulica. Ta ružna navika života i vremena koja nas sve osudjuje na poneku boru pokojeg unuka malo reume i mirnog života. Starost je jača od vode.

Oni su ti koji uistinu vode ovaj svet, a ne voda. Te nepokretne matore budale. Dok je pijani grad uveliko u čamotnom rasejanom snu njegove stara proćelava glava prva diže posjedele vlasi sa snom utabanog jastuka. Grad je pust u njegovim očima. Gde je mladost? Da li je moguće da u njemu ima više života nego u svoj toj mladeži!?

Zabijeni izmedju ledenih okova sivih visokih banaka i gradske ceste on jedini i dalje vidi zelenu livadu i pticu koja je davno tamo legla u svoje gnezdo i zamrzla se pred vremenom zaborava. Ona ptica u njemu i dalje čezne za slobodom medju tim hladnim okovima. Ona pevuši ponekad u svom toplom gnezudu neku umilu pesmicu mladosti, toliko tiho da je on jedini čuje. Oseća ponekad tu potrebu da naglas ispeva sve one blage note koje mu umiruju dušu ali nema glasa. Pokušava iznova i iznova ali mu ne ide. Grad je odavno zaboravio nit njegove duše.

Razapet izmedju smisla i mašte, sav rasejan on polako izlazi na vatar. Ponovo. Tu napolje ponovo će biti bacan,na tom životnom vetru tamo 'amo, tamo 'amo dok se uveče sav iscrpljen ne bude bacio u krevet. Ni ta stara metla u njegovim očima nije ono što je nekad bila,šta je to kvrcnulo u njevom umu?

Nikad nije bio toliko tužan kao danas. Grad je ostario brže od njega - izdao ga je.

Pljas! Ptica izglete iz gnezda povučena starčevom žalu izdiže se visoko u nebo oblete dva kruga iznad grada  i tu u njegovm krilu zapeva naglas pesmicu. Stare tugom izmorene oči napuniše se suzama.

Ceo jedan grad plakao je za njim. Otišlo je sto svetova da vidi njegov leš. Svi su se sabrali nad njim. Njegov grad dao mu je pogreb kakav zaslužuje. Hladan vetar nežno mu je očešljao kosu. Male kapi kiše opraše mu lice. Hiljade i hiljade ljudi došlo je da mu oda poslednju počast. Plakali su.

Kiša mu je sprala sve bore sa lica, samo suza osta u oku. "Voda je ipak jača od starosti'', poslednje su misli starca. Ceo jedan grad tog dana otišao je sa starcem.

Sutradan sve je bilo isto.